Web dizajn koji mora da košta koliko i vredi. 

Nedavno je otkri­veno da je Duli­ćevo mini­star­stvo pla­tilo web sajt ocistimosrbiju.rs finih 25.000€, što je iza­zvalo pravu buru, što u web-neukoj jav­no­sti, što u web-dev kru­go­vima. Komen­tari na ovu vest na b92.net su se kre­tali od očaja do bez­nađa — te to može da se napravi za vikend za 200€ (ma, važi!), te nema šanse da košta više od 1000€ (hm, dobro…), te je moglo da se uradi na free plat­formi pa onda ni ne košta ništa (!?!?) itd. Sva­ka­kve glu­po­sti.

Kada se tome doda i izjava nekog lika iz samog mini­star­stva da je “sajt rađen u jeziku CMS te je stoga malo ozbilj­niji od obič­nih saj­tova” — što uka­zuje na kom­pletno nepo­zna­va­nje mate­rije o kojoj se izjava daje i vrlo moguće nema­nja pojma šta je uop­šte kupljeno — otvo­rilo se široko polje za priče o korup­ciji, name­šta­njima ten­dera, ja tebi-ti meni pri­čama itd.

25000 Evra

Ko zna, možda zai­sta i jeste bilo mut­nih rad­nji, no to je tema za neke druge organe države. Ja sam takođe rea­go­vao na taj način, pro­sto je cifra za 25k€ za viđeni sajt bila ogromna. Na prvi pogled. Posle par dana, misli se slegnu.

Ljudi koji se ne bave ovim poslom — i uop­šte poslo­vima veza­nim za web, sof­tver i slične stvari koje ne uklju­čuju opi­pljive stvari — nemaju šanse da shvate koliko tu zai­sta ima posla. A pošto se webom bavi ko stigne, cene za saj­tove su postale toliko mizerne da kada poten­ci­jal­nom kli­jentu kažem da ova­kav sajt recimo košta 5000€ (da ne idemo na cifru od 25k) 95% njih će me bledo gledati.

Non-IT ljudi ne mogu da shvate zašto taj pro­i­zvod toliko košta jer oni vide i cene samo finalni pro­i­zvod. Ja sam recimo dosta davno imao slu­čaj da sajt od *bukvalno* 5 web stra­nica, svaka veli­čine jed­nog ekrana, košta 2000 DEM po mojoj pro­ceni. Bledi pogled je upravo ono što sam dobio, a od posla naravno nije bilo ništa. Čovek pro­sto nije mogao da shvati da će u tom slu­čaju recimo samo sku­plja­nje i obrada mate­ri­jala uzeti više od 50% ukup­nog vre­mena. Za njega to pro­sto nije ula­zilo u kraj­nju cifru.

A ko god je web radio kao fre­e­lan­cing u Srbiji će se sigurno pre­po­znati u pri­me­rima koji slede…

  • Ini­ci­jalni raz­go­vori tele­fo­nom — “treba nam mali sajt, par pro­i­zvoda i tele­fon i adresa, brzo ćemo to” (dočeka te kata­log od 50 strana)
  • Pri­ku­plja­nje mate­ri­jala — “evo ti naš kata­log pro­i­zvoda, imamo pre­ku­cano” (srp­skih slova nigde ili očajno for­ma­ti­rano, slike će biti već koliko sutra)
  • Mno­go­brojni odla­sci (puta­rine, gorivo, hrana itd.) kod kli­jenta — “uh, imamo slike spre­mljene kod Mileta u fioci, ali Mile nije baš sad tu, stiže u toku dana”
  • Usa­gla­ša­va­nje i pri­la­go­đa­va­nje ter­mi­nima kli­jenta — “super što si došao, samo da zavr­šim nešto u ser­visu i tvoj sam” (čeka­nje od 2h)
  • Nacrti i testi­ra­nje, razne vari­jante dizajna i funk­ci­o­nal­no­sti — “e, ovo je dobro, samo znaš, mi imamo 5 vrsta navoja ovde a tebi se vidi samo jedna” (peti dola­zak, prvi put čujem za to)
  • Uju­ri­va­nje pla­ća­nja — “stižu mi uplate u pone­de­ljak, dobi­ješ narednu ratu do srede”

Mogu ovako doveka. Dugo sam se bavio tim poslom i čak i kada su kli­jenti nor­malni, razumni ljudi, uvek se ispo­stavi da je sam kon­kre­tan rad vrlo mala stavka u ukupno potro­še­nom vre­menu za bilo koji pro­je­kat. A ne napla­ćuje se pro­i­zvod, napla­ćuje se totalno potro­šeno vreme. Utro­šeni sati * cena po satu, to je vred­nost posla.

Mere­nje utro­še­nog vre­mena, kada se dobro uradi, pokaže pone­kad zapa­nju­juće stvari — u iOS apli­ka­ciji koju sada radim email pre­pi­ska i par sasta­naka su tra­jali skoro 10% vre­mena pro­ce­nje­nih sati za posao, dok je pomoć u kre­i­ra­nju i testi­ra­nju ser­vice API-a (koji nije moj deo posla) odu­zeo 14% vre­mena. Što će reći da sam četvr­tinu pro­ce­nje­nih sati potro­šio bez da sam i pip­nuo Xcode. (sreća te sam ovu lek­ciju davno nau­čio, pa pri pro­ce­nji­va­nju ura­ču­na­vam i ova­kve stavke)

Zbog toga je a-priori oma­lo­ža­va­nje cene za dati sajt od 25.000€ puca­nje u nogu nama samima: web deve­lo­pe­rima i pro­gra­me­rima raz­nih fela. Kamo lepe sreće da saj­tovi uobi­ča­jeno koštaju toliko. U Srbiji svi znaju da su advo­kat­ske i (pri­vatne) zdrav­stvene usluge skupe, a taj web — ma to je sića, završi se brzo. A za to smo sami krivi, što pri­sta­jemo na sulude cene i što ovako rea­gu­jemo kada neko drugi uspe da uzme lepe pare za web sajt. Dok tako pri­stu­pamo svom poslu, cena rad­nog sata će nam biti manja od molera, vodo­in­sta­la­tera i slič­nih zani­ma­nja. Jer su se oni izbo­rili za poštenu cenu svog posla, mi nismo.
Tekst preuzet sa Kombib
[hr top]